U čekaonici bolnice stare
sam na klupi sedim i gledam
Ogromna vrata bolničke sobe
prljava vrata sa brojem sedam
Unutra ima puno lekara
koji svoj posao rade bez greske
Bore se protiv bolesti teske
Kroz odškrinuta vrata sobe
vidim devojku koju odavno volim
Umornog lica stisnutih zuba
za njen život ja ljude molim
Prolaze minuti dugi ko sat
dok gledam cuperak njene kose plave
Videh jedan od lekara
navlaci čaršaf preko njene glave
Ustadoh s klupe bled kao krpa
dok napolju padahu krupne kapi kise
Priđe mi jedan od lekara i reče
žao mi je momak nje nema vise
Prođoh kraj njega uđoh u sobu
i deo pokrivača skidoh joj s glave
bila je tada kao princeza
lepog lica i kose plave
Bolan jecaj ote mi se iz grudi
kad ugledah njene oči snene
Kako su poslednje dane života
ostale zauvek zatvorene
Uđe tada i glavni doktor
izvadi iz džepa komadić metala i reče
Ovaj predmet je tebi za uspomenu dala
Bio je to privezak na kome sitnim slovima pise
još uvek te volim seti me se
i dole potpis i nista vise
Bilo je negde oko dvanaest sat
kada je krenula povorka crna
do vecne kuće da je otprati
Uđoh u crna vrata kapele
ugledah je u sanduku
na velikom stolu
poklonih se i odoh
da živim sam u svom bolu
Odoh u park sedoh na klupu
koju smo nekada zvali nasom
i umesto s njom
ja svaki dan sedim sa flasom
Pijem i lecim tugu
jer znam da necu moci
zavoleti ni jednu drugu
Na njen grob odlazim često
s bolom u srcu privezak gledam
i secam se nase prosle ljubavi
poslednjeg sastanka
U SOBI BROJ SEDAM
Autor: ?
