понедељак, 29. јун 2009.

Vitka netaknuta



Ah ta realnost
prekrivena stvarnošću

Uzima i dodaje
ne razmišlja
a obuzima te
Jednaka pred svakim
staložena i lepa

Jedinstvena i pogana
koja kažnjava i beži
Vraca se uvek
drugačija
još lepša
smirenija

Ta koja te zna postrojiti
razveseliti
odgovoriti
u nedoumici te ostaviti
i opet
pobeći i vratiti se

Telo obuzima
um daruje
decu uzima

Sve u životu odneće
prokockaće
u tminu zaviće
okrenuće stranicu života
i opet
pobeći će

Eto je opet
pa ponovo u krug
kroz vakum
vitka netaknuta

петак, 26. јун 2009.

Pustoš



Da li čoveka u životu samo sreća prati
ili u iluziji po neki krah se desi

Prašina koja se vekovima diže i spušta
u naletima prirodu guši

O smešne li strane tvoje
države u kojoj živiš
zemlje koju nam uze

Pogledaj oko sebe
slepče ceo svet se ruši
u lažima se kupamo i živimo
smrad svoje zemlje ne osetimo

Ne znam da li u vama
humanosti postoji
Mladi se života boje
tajkuni nam sudbinu kroje

Odbrojavamo godine u životu
kojeg samo stotinke od smrti dele

Ooo kad bi mogao dušu bi im našu prodao

четвртак, 25. јун 2009.

U sobi broj Sedam



U čekaonici bolnice stare
sam na klupi sedim i gledam
Ogromna vrata bolničke sobe
prljava vrata sa brojem sedam

Unutra ima puno lekara
koji svoj posao rade bez greske
Bore se protiv bolesti teske

Kroz odškrinuta vrata sobe
vidim devojku koju odavno volim

Umornog lica stisnutih zuba
za njen život ja ljude molim

Prolaze minuti dugi ko sat
dok gledam cuperak njene kose plave
Videh jedan od lekara
navlaci čaršaf preko njene glave

Ustadoh s klupe bled kao krpa
dok napolju padahu krupne kapi kise
Priđe mi jedan od lekara i reče
žao mi je momak nje nema vise

Prođoh kraj njega uđoh u sobu
i deo pokrivača skidoh joj s glave
bila je tada kao princeza
lepog lica i kose plave

Bolan jecaj ote mi se iz grudi
kad ugledah njene oči snene
Kako su poslednje dane života
ostale zauvek zatvorene

Uđe tada i glavni doktor
izvadi iz džepa komadić metala i reče
Ovaj predmet je tebi za uspomenu dala

Bio je to privezak na kome sitnim slovima pise
još uvek te volim seti me se
i dole potpis i nista vise

Bilo je negde oko dvanaest sat
kada je krenula povorka crna
do vecne kuće da je otprati

Uđoh u crna vrata kapele
ugledah je u sanduku
na velikom stolu
poklonih se i odoh
da živim sam u svom bolu

Odoh u park sedoh na klupu
koju smo nekada zvali nasom
i umesto s njom
ja svaki dan sedim sa flasom

Pijem i lecim tugu
jer znam da necu moci
zavoleti ni jednu drugu

Na njen grob odlazim često
s bolom u srcu privezak gledam
i secam se nase prosle ljubavi
poslednjeg sastanka

U SOBI BROJ SEDAM

Autor: ?

петак, 05. јун 2009.

PROZOR


Sedim i gledam ga.
Razmišljam o njemu.
Da li da ga ostavim da se muči,ili ipak da ga sredim?
Mator je.
Ima tu puno posla.

DOLAR



Dobio sam ga navodno za sreću u ovoj neizbežnoj nesreći.
Zaslepljen tom srećom i tim snom u ovoj realnosti što obruč steže i otima resurse.
Kroz misli mi prolaze gadosti tog kontinenta.
Daleko je i mnogo vode nas deli,za koju se tek treba boriti.